На почетку Пројекта „Подршка жртвама и сведоцима кривичних дела у Србији“ урађено је истраживање јавног мњења коме је циљ био утврђивање ставова грађана Србије о питањима везаним за подршку жртвама и сведоцима.

Ови налази служе за боље сагледавање ситуације на почетку трогодишњег Пројекта, а што ће бити искоришћено у даљем раду који обухвата и подизање свести јавности о значају изградње свеобухватног система подршке жртвама и сведоцима кривичних дела у Србији.

Истраживање је спроведено у другој половини јуна 2018. године на репрезентативном узорку од 800 испитаника из свих делова Србије,  а рађено је методом ПАПИ - техника квантитативног истраживања података, истраживање на терену лицем у лице у домовима испитаника.
 

Резултати истраживања показали су да грађани Србије недовољно познају проблематику подршке жртвама и сведоцима, права које жртве и сведоци имају и начина њиховог остваривања, као и низак степен сензибилизације у односу на жртве тешких кривичних дела.

Као жртве криминала испитаници у највећој мери (30,8%) препознају оне који су материјално оштећени (покрадени/преварени/оштећени и опљачкани), док одговор „обичан народ“ наводи 17,4% испитаника, 5,9% наводи жртве злостављања/насиља, 4,6% убијене, 3% децу. Остали одговори јављају се у мање од 3% случајева, па тако жртве сексуалног насиља као жртве криминала препознаје само 2,9% испитаника. Да не зна ко се сматра жртвом криминала одговорило је 27% испитаника.

Нешто више од половине испитаника (51%) не прави разлику између термина „оштећени“ и „жртва“, 41% сматра да разлика постоји, а 8%  не зна одговор на питање.

Више од трећине грађана (37,5%) не зна да наведе која права имају жртве и сведоци криминала, четвртина сматра да имају право на заштиту од стране полциије и државе, сваки десети испитаник става је да жртве и сведоци криминала немају никаква права, 8,9% наводи надокнаду штете, 8,4% право на правично суђење, док се остали одговори јављају у мање од 5% случајева.

Четвртина грађана (26%) сматра да у Србији не постоје службе које пружају подршку жртвама/сведоцима криминала, 36% не зна одговор на питање, док 38% грађана зна за постојање наведених служби. Међутим, од оних испитаника који кажу да знају да у Србији постоје службе за подршку жртвама и сведоцима, 47,3% као ту службу наводи полицију. Правосуђе помиње 16,1% испитаника, 11,8% службе за социјални рад, 7,3% сигурне куће, 6,1% наводи невладине организације и удружења грађана, док фреквенције осталих одговора не прелазе 3%.

Половина испитаника не зна да ли постоји позивни центар посредством ког жртве/сведоци криминала могу да пријаве/затраже подршку, 31% каже да не постоји, а 1/5 њих каже да постоји. Чак 90% оних који су рекли да постоји центар посредством ког жртве/сведоци криминала могу да пријаве/затраже подршку – навели су да мисле на полицију.

Чак 88% грађана сматра да би у Србији требало да постоји јединствен СОС телефон за жртве и сведоке кривичних дела.

Истраживање је показало да 12,1% грађана каже да су били жртве криминала, док се 15% испитаника изјашњава се да су били сведоци криминала. Претворено у број становника, то је нешто више од 900.000 људи који кажу да су били сведоци, односно 700.000 људи који кажу да су били жртва криминала.

Већина грађана (83%) каже да би некоме пријавили уколико би постали жртва и/или сведок кривичног дела, а 17% каже да не би пријавило. И у овом случају, полиција је прва служба којој би се испитаници обратили да пријаве кривично дело, а најзаступљенији одговор – образложење таквог става је да „то спада у њихову надлежност“.

Као главни разлог непријављивања кривичног дела, 2/3 испитаника наводи страх и неповерење.

Две трећине грађана (77%) наводи да још није имао/ла ситуацију због које би се обратили институцији/организацији за подршку жртвама и сведоцима, 16% каже да је добило подршку, а 7% да није. Задовољство различитим аспектима подршке је приближно исто и креће се око просечне оцене 3 (на првом месту налази се правна и практична помоћ - 3,11; информације - 3,  психолошка подршка - 2,89).

По степену исказаног поверења када је у питању однос према жртвама/сведоцима криминала, на првом месту је полиција (просечна оцена на скали од 1 до 5 - 3,42), следе медицинске установе (3,35), центар за социјални рад (3,24), тужилаштво (3,12), судство (3,12). Резултате нешто испод просека бележе заштитник грађана, организације које нуде бесплатну правну помоћ, као и невладине огранизације/удружења грађана.

Две трећине испитаника (77,1%) оцењује да у погледу пружања подршке жртвама и сведоцима постоји повезаност институција, 17,3% да њихова повезаност уопште не постоји, а 5,7% каже да не зна да процени.

На првом месту у погледу помоћи коју испитаници очекују налазе се информације о самом кривичном поступку и могућим исходима, док се на последњем месту налазе логистичке информације везане за учешће у судским поступцима. Оцене очекивања за све врсте помоћи налазе се изнад просека и приближних су вредности.

И у погледу пружања информација и помоћи жртвама/сведоцима криминала грађани имају највише очекивања од полиције, док се у погледу пружања подршке на првом месту налазе службе за социјални рад и здравствене установе.

Када је у питању задовољство радом медија у погледу извештавања о жртвама/сведоцима кривичних дела и подршци на коју жртве и сведоци имају право, грађани су изнадпросечном оценом (3,09) оценили само квантитативну заступњеност тема о жртвама/сведоцима криминала. Најлошије је оцењен квалитет извештавања о праву на подршку и врсту подршке на коју жртве и сведоци криминала имају право (2,77).