Na početku Projekta „Podrška žrtvama i svedocima krivičnih dela u Srbiji“ urađeno je istraživanje javnog mnjenja kome je cilj bio utvrđivanje stavova građana Srbije o pitanjima vezanim za podršku žrtvama i svedocima.

Ovi nalazi služe za bolje sagledavanje situacije na početku trogodišnjeg Projekta, a što će biti iskorišćeno u daljem radu koji obuhvata i podizanje svesti javnosti o značaju izgradnje sveobuhvatnog sistema podrške žrtvama i svedocima krivičnih dela u Srbiji.

Istraživanje je sprovedeno u drugoj polovini juna 2018. godine na reprezentativnom uzorku od 800 ispitanika iz svih delova Srbije,  a rađeno je metodom PAPI - tehnika kvantitativnog istraživanja podataka, istraživanje na terenu licem u lice u domovima ispitanika.
 

Rezultati istraživanja pokazali su da građani Srbije nedovoljno poznaju problematiku podrške žrtvama i svedocima, prava koje žrtve i svedoci imaju i načina njihovog ostvarivanja, kao i nizak stepen senzibilizacije u odnosu na žrtve teških krivičnih dela.

Kao žrtve kriminala ispitanici u najvećoj meri (30,8%) prepoznaju one koji su materijalno oštećeni (pokradeni/prevareni/oštećeni i opljačkani), dok odgovor „običan narod“ navodi 17,4% ispitanika, 5,9% navodi žrtve zlostavljanja/nasilja, 4,6% ubijene, 3% decu. Ostali odgovori javljaju se u manje od 3% slučajeva, pa tako žrtve seksualnog nasilja kao žrtve kriminala prepoznaje samo 2,9% ispitanika. Da ne zna ko se smatra žrtvom kriminala odgovorilo je 27% ispitanika.

Nešto više od polovine ispitanika (51%) ne pravi razliku između termina „oštećeni“ i „žrtva“, 41% smatra da razlika postoji, a 8%  ne zna odgovor na pitanje.

Više od trećine građana (37,5%) ne zna da navede koja prava imaju žrtve i svedoci kriminala, četvrtina smatra da imaju pravo na zaštitu od strane polciije i države, svaki deseti ispitanik stava je da žrtve i svedoci kriminala nemaju nikakva prava, 8,9% navodi nadoknadu štete, 8,4% pravo na pravično suđenje, dok se ostali odgovori javljaju u manje od 5% slučajeva.

Četvrtina građana (26%) smatra da u Srbiji ne postoje službe koje pružaju podršku žrtvama/svedocima kriminala, 36% ne zna odgovor na pitanje, dok 38% građana zna za postojanje navedenih službi. Međutim, od onih ispitanika koji kažu da znaju da u Srbiji postoje službe za podršku žrtvama i svedocima, 47,3% kao tu službu navodi policiju. Pravosuđe pominje 16,1% ispitanika, 11,8% službe za socijalni rad, 7,3% sigurne kuće, 6,1% navodi nevladine organizacije i udruženja građana, dok frekvencije ostalih odgovora ne prelaze 3%.

Polovina ispitanika ne zna da li postoji pozivni centar posredstvom kog žrtve/svedoci kriminala mogu da prijave/zatraže podršku, 31% kaže da ne postoji, a 1/5 njih kaže da postoji. Čak 90% onih koji su rekli da postoji centar posredstvom kog žrtve/svedoci kriminala mogu da prijave/zatraže podršku – naveli su da misle na policiju.

Čak 88% građana smatra da bi u Srbiji trebalo da postoji jedinstven SOS telefon za žrtve i svedoke krivičnih dela.

Istraživanje je pokazalo da 12,1% građana kaže da su bili žrtve kriminala, dok se 15% ispitanika izjašnjava se da su bili svedoci kriminala. Pretvoreno u broj stanovnika, to je nešto više od 900.000 ljudi koji kažu da su bili svedoci, odnosno 700.000 ljudi koji kažu da su bili žrtva kriminala.

Većina građana (83%) kaže da bi nekome prijavili ukoliko bi postali žrtva i/ili svedok krivičnog dela, a 17% kaže da ne bi prijavilo. I u ovom slučaju, policija je prva služba kojoj bi se ispitanici obratili da prijave krivično delo, a najzastupljeniji odgovor – obrazloženje takvog stava je da „to spada u njihovu nadležnost“.

Kao glavni razlog neprijavljivanja krivičnog dela, 2/3 ispitanika navodi strah i nepoverenje.

Dve trećine građana (77%) navodi da još nije imao/la situaciju zbog koje bi se obratili instituciji/organizaciji za podršku žrtvama i svedocima, 16% kaže da je dobilo podršku, a 7% da nije. Zadovoljstvo različitim aspektima podrške je približno isto i kreće se oko prosečne ocene 3 (na prvom mestu nalazi se pravna i praktična pomoć - 3,11; informacije - 3,  psihološka podrška - 2,89).

Po stepenu iskazanog poverenja kada je u pitanju odnos prema žrtvama/svedocima kriminala, na prvom mestu je policija (prosečna ocena na skali od 1 do 5 - 3,42), slede medicinske ustanove (3,35), centar za socijalni rad (3,24), tužilaštvo (3,12), sudstvo (3,12). Rezultate nešto ispod proseka beleže zaštitnik građana, organizacije koje nude besplatnu pravnu pomoć, kao i nevladine ogranizacije/udruženja građana.

Dve trećine ispitanika (77,1%) ocenjuje da u pogledu pružanja podrške žrtvama i svedocima postoji povezanost institucija, 17,3% da njihova povezanost uopšte ne postoji, a 5,7% kaže da ne zna da proceni.

Na prvom mestu u pogledu pomoći koju ispitanici očekuju nalaze se informacije o samom krivičnom postupku i mogućim ishodima, dok se na poslednjem mestu nalaze logističke informacije vezane za učešće u sudskim postupcima. Ocene očekivanja za sve vrste pomoći nalaze se iznad proseka i približnih su vrednosti.

I u pogledu pružanja informacija i pomoći žrtvama/svedocima kriminala građani imaju najviše očekivanja od policije, dok se u pogledu pružanja podrške na prvom mestu nalaze službe za socijalni rad i zdravstvene ustanove.

Kada je u pitanju zadovoljstvo radom medija u pogledu izveštavanja o žrtvama/svedocima krivičnih dela i podršci na koju žrtve i svedoci imaju pravo, građani su iznadprosečnom ocenom (3,09) ocenili samo kvantitativnu zastupnjenost tema o žrtvama/svedocima kriminala. Najlošije je ocenjen kvalitet izveštavanja o pravu na podršku i vrstu podrške na koju žrtve i svedoci kriminala imaju pravo (2,77).